trinaest

Nedeljama samo skupljam teme za blog, a o Svetskom prvenstvu u fudbalu planiram da pišem od kako je počelo. Najpre sam hteo da iznesem svoje želje po pitanju pobednika (Kamerun), potom da te želje ažuriram (Gana), a onda i da hejtujem hejtere vuvuzela… I u tom planiranju je prošlo SP, Španija pobedila, a vuvuzele se utišale.

Proslava Dana vuvuzela (Foto: Dudnas Football Club)

Dobro, možda se i nisu utišale, ali koliko vidim na YouTubeu više nema vuvuzela dugmeta. Mislim da ćemo uticaj prvog SP održanog u Africi i omiljenog lokalnog navijačkog rekvizita tek videti. Mene bi obradovalo da se vuvuzele, makar u nekoj meri, presele i na evropske stadione. Jeste da njihov zvuk ume da bude iritantan, ali kome je smetao tokom prvenstva mogao je lako da utiša TV (taman da isključi još iritantnije komentatore).

Najpre su me hejteri vuvuzela terali da ih upoređujem s fašistima, no s vremenom sam  malo iskulirao. No ni par dana nakon završetka SP neću se složiti da su vuvuzele nešto najgore što se čuje s tribina. Mnogo sam bliže stavu koji je još nakon prošlogodišnjeg Kupa konfederacija izneo Sepp Blatter (predsednik FIFA), te Farayi Mungazi, novinar BBC-a čiji tekst linkujem. Mislim da je ideja organizovanja SP u Južnoj Africi samo delimično sportska (da se odigra niz utakmica i dobije novi šampion), te da je značajnim delom i politička. Pritom mislim na to da se posredstvom događaja koji privlači milionsku publiku iz praktično svih krajeva sveta uspostavi kulturološka razmena: puno navijača dolazi u Afriku i upoznaje lokalnu kulturu, a lokalno stanovništvo se sreće s drugačijim običajima koje ovaj put ne donose kolonizatori. Takođe, gledaoci prvenstva vide i nešto malo van fudbala, koliko im TV ekipe to omoguće. (Ovom prilikom ne puno, vuvuzele preuzele svu pažnju.)

Ne moramo da idemo daleko od Srbije da bismo našli gore i ružnije navijačke pojave od vuvuzela. Kucajte u Google Brankica Stanković ili Brice Taton. Neću da linkujem jer je sve jasno. Ako malo spustimo loptu, siguran sam da svakodnevno nalećemo na mnogo više iritantnih “sitnica”. Vozite se u koloni automobila i neko ispred vas kroz prozor frljne praznu paklu cigareta, čašu tek popijenog jogurta… Ili hodate ulicom i neko pred vama pljune k’o da mu od toga život zavisi. Meni smeta i što ljudi puše na ulici i onda udišem taj dim dok idem iza njih… A tek pojave poput “svečane” novogodišnje paljbe iz vatrenog oružja koji previše ljudi ima po stanovima + petarde koje pucaju na sve strane… Meni to deluje i znatno iritantnije i opasnije od komada plastike koji ispušta neki zvuk.

* * *

A vuvuzela je stigla i ne ide više nikud. Urugvajski par je rešio svojoj kćeri dati ime Maria Vuvuzela (uopšte ne zvuči loše), a Index.hr ih okarakterisao kao ludake. Čeka se dozvola lokalnih vlasti koje mogu zabraniti imena koja predstavljaju sprdnju, unose konfuziju… U međuvremenu je novootkrivena vrsta irisa dobila ime moraea vuvuzela, dok se za ultramegagiga skupu vuvuzelu, koju je po narudžbini neimenovanog ruskog biznismena napravio Klemenz Pointer, ne zna da li je upotrebljena tokom finala SP. Koliko dugo će vuvuzele biti na tapetu teško je prognozirati (možda da pitamo Paula), ali joj organizatori raznih događaja daju više pažnje nego što treba zabranjujući unošenje na teniski turnir u Wimbledonu i muzički festival T in the Park. (Nisam primetio da su Exitovcima vuvuzele smetale, uostalom fanovi tamo idu da slušaju ne da sviraju.) Možda na sledeći festival pozovu trio iz Nemačke i omoguće im nastup pod sloganom: “Vuvuzele moraju proći”.

Slažete li se sada da vuvuzele makar ponekad nisu iritantne?

* * *

Par linkova za kraj. Na vuvuzela.fm možete uživati u zvuku vuvuzela, a u E-novinama možete čitati dva teksta (prvi je pisao Boris Dežulović, a drugi Marko Smiljić) inspirisana plastičnim “trubama”. Uvodni pasusi obećavaju, a ja sam uživanje u tekstovima ostavio za tren kad ovaj tekst pustim u cyber-etar.